Imam jednu teoriju o ljudima i istini, a to je da SVI ZNAJU SVE. Šta mislim pod time? Mislim na to da kada klijent dođe sa setom problema, bilo da je u pitanju fizičko tijelo, emocije ili misli sa kojima ne može da se izbori, klijent već zna uzrok svega toga, samo ne može sebi da prizna ili jednostavno ne želi da se bavi time. U razgovoru pokušavamo da dodjemo do korijena uzoka i za divno čudo, osoba sa druge strane stolića za čaj, sasvim lijepo to posloži, šta, kad, kako, zbog čega, da se često zapitam: pa zbog čega si došao/la? A onda shvatim da ono što je meni sasvim kristalno jasno, ta druga osoba ne vidi zato što je to saznanje ili istina prekriveno slojevima straha, sumnje, tuge, raznim programima koji su učitani u nas od djetinjstva i tokom života. Često puta, osobi samo treba neko da im kaže da su dovoljno jaki i snažni da izaberu svoj sopstveni put i sesija se obično sastoji od toga da otklonimo obrasce razmišljanja koji nas čine slabim kao i da otklonimo nepoželjne emocije i misli koje nas urušavaju na našem putu. Neophodno je otkloniti te strahove jer, u suprotnom, oni će nam diktirati život, a čini mi se, nema ništa gore, nego se osvrnuti iza sebe za nekih 10 ili 20 godina i reći sebi: TREBAO/LA SAM.